Kratak istorijat rase

Puli je veoma stara rasa. Dospeo je na Panonsku-niziju još sa nomadnim plemenima, koji su tražili novu domovinu. Prvi pisani dokument, koji dokazano predstavlja pulija, potiče iz 1700. godine. Sve do 18. veka pulija je poznavala samo grupa pastira, koja ih je koristila, kao besprekornog radnog psa. Do tog vremena mađari su gajili racka ovcu, koja je bila otporna na sve moguće vremeske prilike i bolesti. U Evropi međutim počinje industrijska prerada vune, i sve zemlje koje su imale značajan fond ovaca, uvoze merino rasu. Tako čine i mađari. Nova rasa zahteva u potpunosti drukčiji pristup ovčarstvu. Danas bismo rekli, intenzivni odgoj, što podrazumeva da se dragocena vuna mora sačuvati, ovce da se zaštite od nevremena. Stada ovaca sele se dakle u sela. To je taj momenat, koji određuje dalji razvoj pulija, kao rase. Iz radnog psa polako, ali sigurno se preobrazuje u psa za pratnju. Na selu on dobija zadatak čuvara dvorišta, postaje porodični pas.

Početak sportsko-izložbenog uzgoja je oko 1900. god. Tada se organizuju prve izložbe pasa, pre svega lovačkih. Kraljevska Žandarmerija, koja je organizator ovih izložbi, dozvoljava da se revijalno prikažu ovčarski psi, raznih rasa. Sledi uvođenje u rodovne knjige, planski uzgoj. Zbog lakoće obuke, sama Žandarmerija počinje koristiti pulija za razne zadatke. Pošto su traženi veliki primerci za tu svrhu, u to vreme u populaciji postoje i patuljasti i džinovski primerci. Visina grebena varira od 30 do 55 cm. Konačni red u dimenzijama i bojama uspostavljen je 1936 god., kada je napisan prvi standard rase, veoma sličan današnjem. Odgajivači formiraju prve klubove. Za vreme drugog svetskog rata, populacija se drastično smanjuje. Posle rata se pojavljuju i druge rase, tako da popularnost pulija ne raste. Tako je to do danas. Puli klub, danas broji oko 100 članova, dok je u najboljim danima, između dva rata, dostignut je broj od 800 članova.